DEBATA O IDENTITETU

Karađorđe i tolerancija

ORAšAC U NOVOM RUHU: PRIPREME ZA PROSLAVU 200 GODINA PRVOG SRPSKOG USTANKA

U desetoj tački predloga premijera Živkovića za novi politički dogovor sa liderima DOS-a i opozicionih stranaka stoji da je potrebno iskoristi proslavu 200 godina moderne srpske državnosti za širu debatu o temi identiteta i pripadnosti kao i o budućim nacionalnim prioritetima. Živković se zalaže i za izgradnju jednog kulturnog zdanja koje bi simbolizovalo početak trećeg veka naše države.

Ne ulazeći ovoga puta u to da je premijerov predlog različito komentarisan od stranačkih lidera sama tema identiteta jedno je od čini se krupnih problema savremenog srpskog društva. To se ogleda i u sporenjima tokom pisanja novog Ustava Srbije, posebno na pitanju da li Srbiju definisati kao državu srpskog naroda, ili građansku , u nepostojanju državnih simbola, i u rešavanju nekih teritorijalnih pitanja na način koji nije najblaže rečeno, uobičajen u svetu. Svakako da je jedan od često korišćenih primera i državna zajednica Srbija i Crna Gora jer brojna rešenja iz Ustavne povelje više su kočnica i opterećenje evropskim integracijama o kojima se tako rado govori, nego njihov temelj.

Takođe, i debate koje se povremeno vode o nacionalnim temama češće odišu isključivošću nego tolerancijom uprkos tome što je tolerancija rado korišćena reč. Nažalost, i sam Odbor za obeležavanje proslave po mnogima je, iako još nije ni počeo sa ozbiljnijim radom, ideološki podeljen na takozvanu građansku i nacionalnu opciju. Ova podela nije karakteristična samo za intelektualnu elitu već i za građane koji svojevremeno, pre desetak godina, na referendumu nisu uspeli da se opredeli i izglasaju novu himnu i druga državna znamenja.

Dr Vojina Dimitrijevića, jednog od članova Odbora zamolili smo da nam prokomentariše kako on vidi problem sa identitetom i kako ga nanovo definisati.

Katalonci i Škoti

Ja ne znam tačno na šta je premijer mislio , ali je tačno da celo naše stanovništvo ima teškoća sa identitetom, pa stoga i sa patriotizmom. Tome između ostalog doprinose promene naziva države u kojoj živimo i jako razvijen etnički nacionalizam u poslednjih petnaest godina tako da se nauštrb lojalnosti prema državi razvijala kod mnogih samo odanost prema naciji etničkog porekla.

Proslava 200 godina od Prvog srpskog ustanka zato je prilika da rasčistimo s tim da li smo vezani za državu koja se tada stvarala i za oslobodilačke ideje nastale kao odjek Francuske revolucije, ili se samo smatramo potomcima Karađorđa i onih Srba koji su s njim ustali protiv turskih vlasti.

Teškoće sa identitetom imaju i oni građani Srbije koji nisu etnički Srbi. Ja lično mislim da se možemo postarati da se država zove Srbija, ali i da se oni koji nisu Srbi mogu s njom da se identifikuju kao što se na primer Katalonci mogu da poistovete sa Španijom ili Škoti sa Velikom Britanijom.

Na pitanje kako gleda na problem srpskog identiteta dr Dimitrijević podseća da u svim ispitivanjima javnog mnjenja najveće poverenje među Srbima imaju dve institucije: Crkva i Vojska. Ali to nije Vojska Pavkovića i crkva sadašnjih vladika već Vojska vojvode Mišića i crkva Svetog Save. To je jedna autentična potreba za traženjem ideala u nekoj boljoj prošlosti, jer prošlost, čak i idealizovana vrlo je korisna za stvaranje ideala pod uslovom da je vezana za prave vrednosti. Prvi srpski ustanak je nesumnjivo bio jedno ispoljavanje demokratskih težnji o čemu najbolje svedoči Karađorđevo odbijanje ruskih predloga da se u Srbiji uvede plemstvo, tako samo mi jedno od retkih društava koje nije opterećeno naslednim plemstvom.

Dr Srđa Trifković, direktor za međunarodnu politiku Rokford instituta smatra da pragmatsko i tehnokratsko vezivanje ljudi u funkcionišuću zajednicu koja ima unutrašnju dinamiku nikada ne može da bude uspešno. Ukoliko to nije povezano sa jednim transcedentnim osećajem međuljudskih spona zasnovanih na kolektivnim sećanjima, zajedničkim pevanjem, pobedama i porazima, zabludama i takođe veličanstvenim misijama. Znači 200 godina Prvog srpskog ustanka , autentične nacionalno oslobodilačke revolucije koja je bila vesnik za oslobođenje Poljske preko Italije do Irske trebalo bi u tom kontekstu i slaviti a ne praviti nekakav postmoderni šou sa ciljem etičke i vrednosne relativizacije. Mislim da je ta relativizacija već postignuta sa ekscentričnim sastavom Odbora za proslavu tog događaja, ističe dr Trifković ispoljavajući sumnju da će Odbor biti kadar da organizuje proslavu koja će odraziti nacionalna stremljenja kako bi to učinio neki drugi evropski narod.

Dr Trifković se osvrće i na toliko pominjanu denacifikaciju koja po njemu ne znači ništa drugo do desrbizaciju i dodaje da redefinisanje srpskog identiteta nije ni potrebno. Potrebno je samo pogledati one vrednosti u srpskoj istoriji koji su postojali od 1903. do 1913. godine i vratiti se njima jer ne postoji sukob srpskog identiteta i pripadnosti široj evropskoj zajednici.

Naš sagovornik ukazuje i na tendenciju da se od Srba traži da prihvataju standarde koji nisu nigde drugde u svetu primenjeni bilo da je reč o Dejtonskoj Bosni, bilo da je reč o statusu Kosova ili o državnoj uniji .

Ukoliko zaista želimo da budemo deo tog sveta onda moramo i od tog sveta da zahtevamo da ne traži od nas da idemo van onoga na šta bi bilo koja od zemalja koje mu već pripadaju pristala, ističe dr Trifković.

Zamka jugoslovenstva

Svaki pokušaj da se rekonstruiše srpski identitet, nastavlja dr Srđa Trifković, mora da uključi i rekonsolidaciju srpske države koja mora da počiva na stavu da je ovo država srpskog naroda i svih drugih koji u njoj žive. Uklanjanje nacionalne oznake iz ustavne preambule značilo bi da je ovo jedna Alajbegova slama u kojoj su oni koji se nisu odrekli svojih geopolitičkih ambicija i čvrstog utemeljenja u svom vrednosnom i etičkom biću imaju neverovatnu šansu da postignu ono što im je na neki način bilo omogućeno između dva svetska rata kada su Srbi bili jedini koji su pali u sopstvenu zamku jugoslovenstva.

Aleksandar Raković, bivši savetnik saveznog ministra vera kaže da su srpski jezik, ćirilično pismo , pravoslavna vera i narodno sećanje četiri osnove srpskog identiteta . Njihovo negovanje i očuvanje nisu nazadan već napredan proces. Stoga, revitalizacija srpskog ćiriličnog pisma, u punom vidu jeste državni zadatak i ozbiljan posao. Njome ćemo svakako dati suštinski doprinos svetskoj civilizaciji jer bogatstvo različitosti jeste jedan od glavnih postulata savremenog doba. Ne sumnjam da će srpski narod afirmisanjem svojih tradicionalnih vrednosti na građanski a ne vulgaran način vratiti Srbiji uglednu poziciju koja mu po istorijskom pravu u hrišćanskoj Evropi pripada.

Dr Darko Tanasković, ambasador SCG pri Svetoj stolici kaže da je proslava velika šansa za nas da je prikažemo kao početak osavremenjivanja srpske države, da se proslava ne stavi u kontekst oslobađanja od nečega, već oslobađanja za nešto , a to oslobađanje za nešto je oslobađanje za jednu evropsku , modernu i demokratsku budućnost kao početak puta kojim sve izvesnije počinjemo da idemo.

Već i ova kratka "debata" pokazala je sve razlike koje danas postoje u gledanju na identitet države i nacije (građana) u Srbiji, ali ako smo već , kao što kaže dr Tanasković, na početku puta u evropsku, modernu i demokratsku budućnost onda bi i toliko neophodna debata o temeljnim vrednostima na kojima bi srpsko društvo trebalo da se zasniva morala da počiva na evropskim, modernim i demokratskim principima.

Dragoljub Stevanović
Foto: D. Milisavljević