Audijencija

"Raspeto Kosovo" za Papu: Vuk i Danica Drašković u poseti Svetom ocu

Četvrtak je, 9. septembar 2004. Dan vedar, sa toplim vetrom. Prema protokolu Svete stolice podešavaju se časovnici. Tačno u 10 časova i 50 minuta prolazimo kroz kapiju Papine letnje rezidencije u Kastel Gandolfu, na jezeru Albano, u blizini Rima. Unutra, u vrtu - ružičnjaku, nekoliko hiljada hodočasnika. Pevaju.
Uvedeni smo u prostoriju iz koje se odlazi u audijenciju kod Pape, pontifex maximus-a i šefa države. Sa mnom su moja supruga Danica i članovi naše delegacije: ambasador pri Svetoj Stolici Darko Tanasković i pomoćnici ministra spoljnih poslova Danilo Vučetić i Ognjen Pribićević. Sa nama su i novinari iz Beograda.
U minut do 11, monsinjor Harvi poziva nas da krenemo. Ni brzo ni sporo, idemo pored postrojenog špalira Švajcarske garde u srednjovekovnim oklopima, sa kopljima i sekiricama zvanim helebarde.
Oseća se moć koja nije u sili nego u tradiciji. Garda salutira, a iz vrta se čuje horska pesma.
- Dame i gospodo, vi ćete ovde sačekati - kaže monsinjor Harvi ostalim, otvara vrata, uvodi me kod Pape i odlazi. Jovan Pavle II i ja ostajemo sami.
On sedi sav u belom, sa zlatnim krstom na prsima i u plavim papučama posutim biserima.
Uz naklon, prihvatam njegovu ruku koja podrhtava.
- Ovo je, Vaša Svetosti, velika čast za moju državu i za mene - kažem mu.
Dok sedam pored njega, primećujem da mu se pogled zakovao na knjizi koja mi je u levoj ruci. Knjiga je na engleskom. Krupni naslov na koricama: Trusified Kosovo. Raspeto Kosovo. Ispod naslova fotografija našeg Patrijarha Pavla u monaškoj crnoj odori, u vratima crkve koja je razorena.
Predajem Papi "Raspeto Kosovo", upoznajem ga sa golgotom hrišćanskog srpskog naroda i uručujem mu bratske pozdrave Patrijarha.
- Kosovo. Trusified Kosovo... Moje srce i molitve su sa ljudima koji pate... Kosovo. Beograd... Velika mi je želja da vidim Beograd - govori on, sa žarom koji izbija iz prodornih i plavih očiju.
Misli su mu tečne, ali parkins pravi izvesne smetnje pri izgovoru.
Jedinstvo i solidarnost... Isus Hristos je naš zajednički... Evropa mora da diše i svojim istočnim i svojim zapadnim plućnim krilom... Pričajte mi o Srbiji i Crnoj Gori, kako je u Beogradu.
Pričam mu, najkraće što mogu, o svemu tome, odajem mu priznanje kao misionaru mira, ljubavi i ekumenizma, a sećam se, dok to govorim, mog boravka u Rimu u februaru 1995. i njegove poruke koju mi je tada preneo monsinjor Vićenco Palja.
Jovan Pavle II izrazio je bio želju da poseti Beograd, da po pravoslavnom obredu služi u crkvi koju naša crkva odabere, da klekne na Vračarskom platou i poljubi ono mesto na kome su spaljene mošti Svetog Save i da, sa tog mesta, uputi apel Ujedinjenim nacijama da ukinu sankcije protiv Srbije i Crne Gore.
Papa nije pozvan u Beograd. Ni tada ni kasnije. Sa tom neispunjenom željom preselio se u večnost.
Posle 12 minuta razgovora u četiri oka, primio je i ostale članove naše delegacije, čak i novinare. Svima je poklonio po jubilarnu plaketu-medalju, koju je Sveta Stolica izdala u čast 25. godišnjice njegovog pontifikata.
Kad smo odlazili, hor hodočasnika je i dalje pevao.