Sećanje na "odbojku": Slavnić i Đorđević

Teško je bilo ostati ravnodušan u nedelju uveče u Pioniru. Pregršt jakih emocija, po koja suza i ogromni aplauzi od kojih su mnogima brideli dlanovi, ispratili su sa parketa u zasluženu reprezentativnu penziju jednog od najboljih košarkaša koje je naša zemlja imala Aleksandra Đorđevića. Otišao je u legendu, tamo gde su već oni kojima je u tajm-autima svog poslednjeg i najvažnijeg meča u karijeri poklonio reprezentativne dresove. Da znaju da im je zahvalan za sve što su mu učinili, za svu pomoć koju su mu pružili. I Dalipagiću, i Kićanoviću i Slavniću, i Meneginu, ali i Kneževiću i Jankoviću.

Bodiroga: Oproštam se od reprezentacije posle EP Posle oproštajnog meča Aleksandra Đorđevića, na kom je bio jedan od učesnika, košarkaš reprezentacije SCG Dejan Bodiroga (32) izjavio je da će se oprostiti od plavog dresa i to najverovatnije posle Evropskog prvenstva u Beogradu. - Očekujem da će Evropsko prvenstvo biti kvalitetno i izjadnačeno takmičenje, jer će se 10 reprezentacija boriti za medalje. Igra naše selekcije mnogo će zavisiti od sastava u kom bude bila. Ukoliko se odazovu svi najbolji, imamo šansu da osvojimo titulu. To bi mi mnogo značilo, jer ću se u Beogradu oprostiti od reprezentacije - rekao je Bodiroga, koji je krajem sezone napustio Barselonu i koji još uvek ne zna gde će nastaviti karijeru. Iako još uvek ne planira da napusti košarku, što je bilo jedno od prvih pitanja novinara, vođa naše reprezentacije na poslednjih nekoliko velikih takmičenja, nije želeo da govori o konkretnim ponudama koje ima. Pre nego što je došao na oproštajni meč Saleta Đorđevića Bodiroga je bio i na utakmici u Ljubljani kada se od aktivnog igranja oprostio Jurij Zdovc. - Zdovc je jedan od najboljih košarkaša koga sam upoznao. Izuzetno ga cenim kao igrača i čoveka. Bila mi je čast da prisustvujem njegovom oproštaju. Sa Sašom sam veliki prijatelj. Zajedno smo se radovali brojnim trofejima, ali ne verujem da ću ja istrajati toliko dugo - rekao je Bodiroga.

Da je zahvalan i da nikad neće zaboraviti, jer su "svi oni ne samo deo njegove karijere, već i deo najznačajnijeg dela njegovog života" Sale nacionale je rekao i svim ostalim legendama svetske košarke, koje je ove prohladne julske večeri prepuna hala beogradskog Pionira mogla da vidi posle toliko, toliko vremena ili možda prvi put.
Kao nekada, samo sada bez one dodatne takmičarske tenzije, u spektakl - egzibiciji dostojnoj velikana kakav je Sale Đorđević, mogli smo da uživamo u bar još po kojoj sekundi igre onih koji su nas nekad znali tako lepo obradovati. Podsetili smo se veterana, zlatne Partizanove generacije iz Istanbula 1992, Atine 1995, Barselone 1997, Indijanapolisa... I bilo je zaista sjajno. I bilo je zaista tužno. U savršeno izrežiranoj poslednjoj reprezentativnoj predstavi Aleksandra Đorđevića on je bio zvezda večeri. Aleksandar Veliki odigrao je svoju poslednju glavnu rolu i ništa mu se ne može zameriti. Čak ni suze, ni grčevit izraz lica sa kojim je okačio patike o kvaku na vratima svlačionice, 19 sekundi pre kraja meča.
Nikoga nije interesovao krajnji rezultat ovog meča, u kom su se mnogi od njih upisali u strelce. Riva i Rađa su zakucavali, Kukoč pogađao trojke. A aplauzi su ispratili svaki koš, svaku akciju, svaki pokret na parketu.. Erupcije oduševljenja, radost zbog toga što smo imali i što imamo tako dobre sportiste i što sportski duh živi u Beogradu. Sport je ovoga puta bio iznad politike. Predsednik Srbije i predsednik Skupštine nisu sedeli u VIP loži, nisu ispraćeni zviždanjem i nisu bili zvezde večeri... Zvižducima, iako se toga pribojavao, nije dočekan ni Dino Rađa. Čak štaviše, najveći aplauzi posle Saleta, bili su namenjeni upravo bivšem centru selekcije bivše Jugoslavije i Toniju Kukoču. Nisu mogli posle meča da sakriju svoje oduševljenje zbog toga što su bili tu.
Sport je u Beogradu ponovo porušio sve granice, a sportisti su ponovo dokazali da su oni najveći ambasadori svoje zemlje i da bolje teško da možemo imati. UNICEF je u Saši Đorđeviću definitivno prepoznao pravog čoveka za to. Sale je zaista pravi primer "kakvo dete treba da bude kad poraste".
Izvanredan sportista, još bolji čovek. Spreman da pomogne, uvek i svakom. I zato ne čudi što je sav prihod od karata otišao na račun programa "Škole bez nasilja", i što je baš njega UNICEF izabrao za ambasadora dobre volje, još manje čudi što su na njegov oproštajni meč došli svi oni s kojima je decenijama delio dobro i zlo, što su desetine njih ispred Pionira tražile kartu više ne bi li i oni bili tu da se pozdrave sa njim. Upravo zbog svega toga Aleksandar Đorđević je ostavio nemerljivo veliki trag u našoj košarci i njegovo ime će zlatnim slovima biti upisano u istoriju sporta.
Lj. Bukvić foto: M. Dragojević