Genije iz Odžaka promeniće svet

Voleli mi to ili ne, jedino bitno što je Srbija ikad dala svetu jesu njeni naučnici. Sve ostale oblasti, nažalost, nikad nisu bile, a nisu ni danas, na nivou koji je dostigla srpska vrhunska nauka. Imena Milutina Milankovića, Nikole Tesle i Mihajla Pupina večne su lozinke po kojima se ime naše nacije prepoznaje u svetu. Usud je genijalnih Srba da ostvarenje svojih zamisli, životno i profesionalno ispunjenje dožive daleko od Srbije, tamo gde neka druga država brine o naučnicima. Tako je bilo nekad, tako je i danas.

Željko Ignjatović, jedan od vodećih inženjera elektrotehnike i kompjuterske tehnologije na svetu, pronalazač čipa koji će promeniti svet, morao je da ode u SAD, poput desetina hiljada njegovih vršnjaka, da bi ostvario svoje snove. Čak i kad bi se sada zaustavio, što, naravno, neće biti slučaj, postigao je već više nego što bi sa istom tom pameću u Srbiji uradio za deset života.

Srpsko-američki naučnik, a tako su zvali i Teslu i Pupina, Željko Ignjatović napravio je, zajedno sa svojim kolegom Markom Bakom, superčip koji će u potpunosti promeniti način budućeg funkcionisanja svih digitalnih video-uređaja. Najveći problemi digitalne video-tehnologije uvek su bile baterije, koje se izuzetno brzo troše i relativno komplikovano pretvaranje analognih podataka u digitalnu formu, što je i uzrok onog prvog problema. Čip Ignjatovića i Bake ostvarenje je davnašnjeg sna elektroničara: on sliku digitalizuje momentalno, već na nivou piksela.

Prvi testovi superčipa pokazali su da on, pri radu sa 30 frejmova u sekundi, koristi svega 0,88 nanovata po pikselu - neverovatnih 50 puta manje od najboljih čipova koji se danas proizvode. Takođe, novi čip pokazuje i neviđen dinamički raspon (odnos između najmanje i najveće količine svetlosti koju može da registruje); taj odnos je kod postojećih CMOS senzora 1:1.000, a kod Ignjatovićevog čipa 1: 100.000.

Profesore Ignjatoviću, recite nam nešto više o vašem pronalasku.
- Reč je, u stvari, o dva pronalaska, tj. idejama (koje su patentirane u Zavodu za patente). Prvi pronalazak se odnosi na način kojim se "čitaju" pikseli (osnovni element slike). Dosadašnji načini su bili u biti analogni (signali se prenose u vidu napona koji je uvek osetljiv na šum i zahteva veliku količinu energije za prenos). Naša ideja je da se informacija o slici digitalizuje na nivou piksela i zatim prenosi u digitalnom domenu, što značajno smanjuje osetljivost na sum (što opet rezultira poboljšanjem kvaliteta slike) i smanjenje potrošnje energije.

		Biografija Željko Ignjatović je rođen u Odžacima 6. maja 1970. Završio je srednju školu "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu, smer - matematika. Elektrotehnički fakultet u Novom Sadu upisao je 1989. godine, ponosno ističe da je na listi primljenih bio na prvom mestu. Sa radošću se seća da je redovno išao na tzv. Elektrijade (takmičenja iz elektronike), na kojima je nekoliko puta osvajao prva mesta. Osniva firmu 1992. godine koja se u početku bavila telefonijom, alarmnim i satelitskim sistemima, a kasnije se preorijentisala na preradu plastičnih masa. Posle izvesnog perioda vraća se svojoj staroj ljubavi - elektronici, i završava fakultet. Po preporuci kolega sa Novosadskog univerziteta i na poziv profesora Marka Baka, 2000. upisuje postdiplomske studije na Univerzitetu u Ročesteru. Već posle četiri godine (2004.) brani doktorsku disertaciju na temu "Tonjards all-digital image sensors njith built-in compresion" (najbliži prevod bi bio "Razvoj digitalnih senzora za sliku sa ugrađenom kompresijom"). U julu 2004. primljen je na mesto profesora na odseku za Elektrotehnički i kompjuterski inženjering. Predaje predmete iz elektronskih komponenti i kola, dizajn analognih CMOS integrisanih kola, a od sledećeg semestra uvodi i novi predmet - o dizajnu i karakterizaciji Sigma-Delta A/D konvertera. Srećno je oženjen Vanjom.

Drugi pronalazak se odnosi na kompresiju slike. Ideja je da se pikseli poređaju u neuniformni raspored, što je nov način razmišljanja kada je reč o "hvatanju" slike. Dosadašnji raspored piksela je uvek bio uniforman (svi pikseli podjednako udaljeni). U našoj zamisli pikseli su ispomerani u tačno određene lokacije. Time se kompletno uklanjaju sve operacije množenja koje su inače obavezne prilikom kompresije slike. Sve operacije u našem pristupu su samo operacije sabiranja tako da je ukupan broj operacija samo pet odsto od broja u standardnom pristupu. To umnogome smanjuje kompleksnost pratećeg hardvera za kompresiju.

Evidentno je da će vaš pronalazak mnogo značiti za industriju digitalnih foto-aparata, kamera i mobilnih telefona. Znači li to da ćete vi postati izuzetno bogat čovek?
- Ovaj moj pronalazak je stvarno velika stvar i da ne verujem u njega, ne bih mogao sto odsto da stojim iza svega ovoga što se dešava. Ta ideja može da nađe primenu u industriji foto-aparata, kamera, mobilnih telefona... a svaki uređaj posebno opet može da nađe primenu u npr. medicini, svemirskim istraživanjima, nautici itd... Znači, mislim da su mogućnosti neograničene. Na vaše pitanje da li ću postati "izuzetno bogat čovek", stvarno ne mogu da odgovorim, jer ipak, ko to može da zna? Ako tako i bude, to će samo biti materijalna potvrda da je moj rad bio koristan. Moram da napomenem da novac nije bio moja "zvezda vodilja". Ono što me tera da mislim i radim i stvaram nešto novo jeste moja znatiželja, želja da poboljšam i unapredim već postojeće stvari. Volim da razmišljam unapred i da pretpostavljam i zamišljam stvari koje se trenutno čine neverovatnim, a za koju godinu ili deceniju... ko zna... možda budu služile čovečanstvu za neke dobre svrhe.

Kakvo je interesovanje velikih kompanija za vaš čip i šta ste konkretno dosad uradili?
- Moj nekadašnji mentor, a sada kolega profesor Mark Baka i ja osnivamo korporaciju Signal Sciences, Inc, u čijem sastavu je i kompanija ADVIS čija je funkcija da radi na razvoju senzora za akviziciju i kompresiju slika. ADVIS se nalazi u fazi "formacije kapitala". Sada smo u pregovorima sa potencijalnim investitorima i strateškim partnerima. Interesovanje za naše pronalaske mogao bih opisati kao izuzetno veliko.

Kako vam se sviđa život u Americi? Nedostaju li vam Odžaci, Novi Sad?
- Stil života u Americi je sasvim drugačiji nego kod nas u Srbiji. U početku, tj. prvih nekoliko godina, dok je trajao proces privikavanja, nedostajali su mi i Odžaci i Novi Sad, naš način druženja, domaća hrana, ljudi na ulici... Još mi nedostaju, ali se sada mnogo lakše nosim sa time. Jednostavno, i ovde u Americi i tamo u Srbiji osećam se kao kod kuće. Ranije je "kuća" bila samo u Srbiji, u Odžacima, sada je i ovde. Ameriku i Srbiju, tj. stil života u njima je jako teško porediti. Svaka ima svoje dobre i loše strane i mislim da ne postoji apsolutna istina u smislu "ovo je bolje, a ono je gore". Najbitnije je kako se čovek oseća i kako sve to on sam doživljava. Mislim da sam srećan čovek jer imam mogućnost da iskoristim ono što je najbolje u obe zemlje.

Čime se bavite u slobodno vreme?
- Ono što me čini srećnim su putovanja. Moja supruga Vanja i ja volimo da putujemo i baš se ovih dana spremamo na put u Jamajku. Planiramo da vidimo što je moguće više zemalja. Naš omiljeni grad u Americi, za sada, je San Francisko, tamo smo bili već četiri puta. Njujork je jedinstven grad i ima neki poseban, samo sebi svojstven šarm. Obišli smo Floridu i Ki Vest. Planiramo da opet odemo na Ki Vest jer je ostavio jako lep utisak na nas. Na afričkom kontinentu smo bili u Egiptu i Tunisu, a uskoro planiramo da odemo i u Maroko, Keniju, Portoriko... Vanja se amaterski bavi fotografijom, taman će joj moj pronalazak dobro doći, tako da gde god smo bili imamo gomilu lepih slika koje nas podsećaju na divne trenutke koje smo proveli u raznim zemljama i na zanimljive ljude koje smo na tim putovanjima upoznali... Toliko toga ima da se vidi, svet je veliki... a kad čovek nešto stvarno želi, onda nađe i vremena da to uradi.

Ljudi poput vas su inspiracija za mlade u Srbiji, prilika da se uvere da neko ko je odrastao ovde, čovek iz komšiluka, vredi, može da uspe i u svetskim razmerama, i to zahvaljujući radu i talentu.
- Znam da je u Srbiji dosta teška situacija, pogotovo za mlade ljude, koji su željni nekih normalnih stvari, a koje bi trebalo da se podrazumevaju, kao što su dobar posao i sigurnost koju on nosi. Mislim da je to najveći problem jer se većina ljudi oseća nesigurno. To je jedan od glavnih razloga i zašto sam ja otišao. Ako se situacija u neko dogledno vreme promeni na bolje, ako vlada ponudi neke dobre uslove za povratak naših ljudi i stručnjaka koji su van zemlje, mislim da bi se dosta naših ljudi vratilo. Ovako, za sada nam samo ostaje da se nadamo boljem i da radimo svoje poslove ovde gde su nam pružene šanse da budemo i adekvatno plaćeni za ono što radimo.

Imate li neku poruku za vašu i mlađe generacije?
- Ono što bih želeo da kažem svim našim mladim ljudima je da rade ono što vole, upisuju fakultete koji ih stvarno zanimaju... Znam da mnogo mladih ljudi mora da radi poslove koje ne voli samo da bi mogli da prežive, ali čovek mora da nađe nešto što će ga činiti srećnim. Neka to, makar, bude neki hobi. Mnogo ljudi je od hobija napravilo stalno zaposlenje. Kad nešto volite, rezultati dolaze sami. Bavite se nečim što vam donosi zadovoljstvo, barem 10 minuta dnevno. Nikad ne padajte u očajanje i ne mislite da nema izlaza. Izlaz i rešenje uvek postoji, samo ga treba pronaći. Na kraju, sve što vam je potrebno da budete srećni to ste vi sami, samo saznajte ŠTA je to što vas čini srećnim.