Zanimljivo je kako se danas kvalifikuje karakter rata u Hrvatskoj kroz sudske odluke. Nedavno sam pravio žalbu na slučaj Ovčara pošto je to prvi slučaj pred sudom za ratne zločine u Srbiji, a za zločine počinjene na području Hrvatske. I sud je dao kvalifikaciju da je u novembru 1991. godine, kada se taj zločin dogodio, rat u Hrvatskoj bio nemeđunarodni sukob, rekli su da je to opštepoznata činjenica koju ne treba dokazivati. Hrvatska je u novembru 1991. godine još bila u sastavu SFRJ. Priznata je tek početkom 1992 - kaže Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono - informacionog centra "Veritas".
Da li je to pogrešna kvalifikacija?
Ne. Zasmetalo mi je što je to uzeto kao opštepoznata činjenica koja se ne dokazuje. Ali, to niti je opštepoznato, niti je opšteprihvaćeno. Od karaktera sukoba zavise mnoge stvari, ne samo ove krivične; zavisiće i tužbe raznih sudova o nadoknadi štete, pa će sa tim usko biti povezana i tužba Hrvatske protiv SRJ, SCG i danas Srbije. Ova je ispravna, ali ne i opštepoznata činjenica. Voleo bih da je sud za to proveo dokaze. Da sam ja bio u veću, izveo bih dokaze saslušanjem veštaka - istoričara, vojnih analitičara, poznatih imena iz sveta. Samo tako bismo mogli ovakvu ocenu o karakteru sukoba sutra suprotstaviti predmetima koji će slediti.
poginuli i nestali
Spisak nestalih i poginulih nije stalan. Više mi smeta kad se neko pojavi i kritikuje te podatke, kao što, na primer, Puhovksi u Zagrebu ume da kritikuje "Veritasove" podatke kao lažne jer su oni, svojevremeno, našli nekoliko živih ljudi na nekom od naši spiskova. Znate, u haosu jednom, kad krene ceo narod, 200.000 ili 300.000 ljudi, porodice prijavljuju svoje nestale članove. Za neke se kasnije ispostavi da su živi. I to je normalno.
Koliko je Srba Živelo u Hrvatskoj
U Hrvatskoj je, prema podacima popisa 1991. godine, živelo 582.000 Srba i 106.000 Jugoslovena. Ipak, verujemo da je bilo barem 600.000 Srba, a možda i mnogo više. Do tih pretpostavki se dolazi zbog popisa iz 1981. Tada je u Hrvatskoj živelo 520.000 Srba, 300.000 Jugoslovena i 80.000 regionalaca. Broj Srba se neznatno povećao, a broj Jugoslovena naglo pao. Prema popisu iz 2001, u Hrvatskoj živi 201.000 Srba i 79 Jugoslovena. Najmanje 400.000 Srba je nestalo od 1991. do danas.
Kako se kvalifikuju akcije koje je Hrvatska sprovela protiv Srba?
U optužnicama Haškog tribunala hrvatskim generalima se sudi za zločine počinjene u "Oluji". Iskorišćena je kvalifikacija da su kao članovi udruženog zločinačkog poduhvata organizovali tu akciju čiji je cilj bio prisilno i trajno proterivanje Srba iz regije Krajina. Može se reći da je to definicija etničkog čišćenja. I ne samo da spominju ovu trojicu, oni su optuženi, ali se u optužnici kao članovi udruženog zločinačkog poduhvata spominju i mrtvi, imenom, na čelu sa Tuđmanom, Šuškom, Bobetkom i Červenkom. Spominju se i mnogi predstavnici HDZ-a, članovi vlada, pripadnici hrvatske vojske, vojne policije, policije, obaveštajnih službi, mnogi znani i neznani, što je povoljna kvalifikacija za nas Srbe. "Oluja" se tu tretira kao završni cilj tog zločinačkog plana sa ciljem da se Hrvatska očisti od Srba koji je sačinjen još na početku rata. Po imenu se pominju i ostale akcije - "Miljevački plato", "Maslenica", "Medački džep", "Bljesak" i "Oluja". Pet ofanziva na Republiku Srpsku Krajinu je izvedeno od juna 1992. godine do avgusta 1995. godine, u vreme kad je Krajina bila stavljena pod zaštitu Ujedinjenih nacija.
Kako gledate na to?
To što su zaštitne mirovne snage tu i da je Hrvatska, kao već priznata država i članica Ujedinjenih nacija, izvela sve te ofanzive pod zaštitom te iste organizacije, a da nikada nije trpela nikakve konsekvence, osim verbalnih, jeste apsurd.
Koliko je Hrvata optuženo za ratne zločine?
Međunarodni sud je vodio nekoliko istraga protiv pripadnika hrvatske vojske. U istrazi, za događaje u Gospiću 1991. godine i mi iz "Veritasa" smo sarađivali sa njima. Pred podizanje optužnice predmet je ustupljen hrvatskom pravosuđu. Dokazi su izneti na suđenju pred Riječkim županijskim sudom i optužena su petorica, po komandnoj odgovornosti i kao neposredni izvršioci. Od te petorice trojica su osuđena. Mala je šansa da se ostalima koji su učestvovali uopšte i sudi. Opet, kada su hrvatski sudovi su sudili Srbima, samo po pripadnosti nekoj jedinici, oni su osuđivali ljude. U Beogradu su isto procesuirani svi koji su se, prema priči svedoka, našli na tom području. Znači, koriste se dvostruki aršini. Hrvatsko pravosuđe je velikom broju Srba sudilo za ratne zločine. Podneto je više od 4.700 krivičnih prijava protiv Srba da bi, tek u jesen 2004, broj bio smanjen na 1.993 osobe.
Kako poredite odnos prema Srbima i Hrvatima?
To se vidi u broju optuženih. Od 40 pripadnika hrvatske vojske i policije kojima se sudilo, gotovo su svi oslobođeni. Neki slučajevi su vraćeni na ponovna suđenja, pa je situacija bolja. Srbima se, pak, sudi za sve i naše medicinske sestre dobijaju veće kazne nego hrvatski generali. Ipak, ja gledam na sve to malo drugačije. Sva suđenja koja Hrvati sprovode u poslednje vreme, i to nad pripadnicima sopstvene vojske i policije, znače da se situacija menja. Trebalo je čekati mnogo godina da počnu prve istrage. To se dogodilo tek 2000. godine. Do tada je preovladavalo mišljenje da pripadnici vojske, policije i naroda koji se brani od agresora ne mogu počiniti ratni zločin. Zato ih nisu ni procesuirali. Ali, čak i blage kazne koje su došle kao posledica zahteva Evrope, veliki su napredak.
Da li je taj napredak dovoljan?
Problem je što Hrvati sude sitnoj boraniji. Nema organizatora zločina na optuženičkoj klupi. Sad se treći put sudi za zločine na Koranski most gde su pobijeni teritorijalci, rezervisti. Ja pratim suđenja, godinama sam bio sudija krivičar i sad sam advokat. Ono što je zabrinjavajuće svih ovih godina je što su svi oni u sprezi - odbrana i tužilaštvo, i veštaci, i svedoci.
Koliko je Srba stradalo tokom rata u Hrvatskoj?
U "Veritasu" imamo podatke da je u tom ratu stradalo 6.833 ljudi. Od tog je 2.576 nestalih. To stanje već sutra može da se promeni. Proces identifikacije još traje. Najviše nestanaka i pogibija bilo je 1991. godine, više nego 1995, iako su tada bile akcije "Bljesak" i "Oluja". U '91. nestalo je i ubijeno 2.480, a '95. imamo 2.388 poginulih i nestalih. Među njima je 1.597 nestalih. U javnosti se čuje da su početkom rata samo Hrvati stradali. Ovo pokazuje da je tad bio građanski rat, u pravom smislu te reči. Od 64 odsto ukupno nestalih su civili.
Koliko ima problema s tim spiskovima?
Naš je problem međunarodna verifikacija stradalih i nestalih i to važi i za Srbe iz Hrvatske, Bosne, i oni sa Kosova. Hrvatska država je imala spisak nestalih pripadnika njihove vojske, policije i civila. Tu bi se našao i neko srpske nacionalnosti, ali se izbegavalo da se Srbi stave na taj spisak. Tek su u februaru ove godine u Zagrebu izmenjeni neki spiskovi. Međutim, naša strana je pogrešila što nije prihvatila moj predlog da ponesu spiskove "Veritasa". Šefica Međunarodne komisije za traženje nestalih osoba nedavno me je ubeđivala kako je mnogo postignuto jer su Hrvati priznali napokon da imaju više nestalih osoba nego što su to ranije priznavali. Da, ali još najmanje hiljadu Srba manjka na tom spisku, a nema posledica po Hrvatsku. Oni priznaju svoje zločine tempom kojim im neće smetati za uključivanje u evro-atlanske integracije.
.Bliži se godišnjica "Oluje". Kako sve izgleda posle 11 godina?
Hrvatske oružane snage su 4. avgusta 1995. godine napale oblast Krajina u sastavu Republike Srpske Krajine. Agresija je, iako je to bila teritorija pod zaštitom UN, i što je dan ranije u Ženevi prihvaćen predlog da se pregovori vode na osnovu plana Z-4. Na oko 230.000 žitelja koje je branilo oko 30.000 vojnika krenulo je oko 200.000 vojnika, a verovatno i više. Za nekoliko dana slomljen je otpor srpke vojske Krajine. Bila je to najveća seoba Srba, 220.000 ljudi krenulo je na istok, u Srbiju, kako bi se spasli. Kad je prestao svaki otpor, agresor je ubijao ljude u kolonama. Za većinu sa spiska nestalih još ni leševi nisu pronađeni. Krajina je opustošena i nisu bili pošteđeni ni spomenici. Savet bezbednosti, osim osude, nije doneo nikakve kaznene mere protiv agresora. Tuđman je, čak, tvrdio da su se Srbi samoprognali i rekao da je akcijom "Oluja" rešen najveći unutrašnji problem Hrvatske.
Da li se Srbi vraćaju u svoj zavičaj?
Hrvati kažu da se vratilo 130.000 Srba. Međunarodne organizacije upola smanjuju tu brojku, a mi je dodatno smanjujemo, na 50.000. Ko je u pravu? Svi. Hrvati zato što je toliko ljudi uzelo njihove dokumente, bez obzira gde oni žive. Neki iz UNHCR-a su videli da se ti podaci ne slažu. U pitanju je održiv povratak. Mi to gledamo. I dalje smo prognanici. I dalje postavljamo ista pitanja: Kako možemo biti agresori u državi u kojoj smo bili konstitutivan narod? Kako možemo biti zločinci kada su jedan odsto nas pobili, dve trećine prognali i uništili nam svu imovinu? Želimo da se vratimo u svoj zavičaj, ali želimo da taj povratak bude održvim. Hrvatska to ne želi. Čelnici hrvatske države govore da je povratak prioritet, ništa praktično nisu uradili za to. Prošle godine sam rekao da, pošto ni 11 godina Hrvatska država ne uspeva ili ne želi da reši pitanje Srba po evropskim standardima, prognani Srbi rešenje svog statusa u Hrvatskoj vide u aktiviranju i primeni plana Z-4 kojim im je UN garantovala državu u državi. Verujemo da nisu pravili taj plan za jednokratnu upotrebu. I to je izazvalo veliku buru. Mene su optužili da ovim pozivam na nova zlodela.
A. Ivanović
