(Од нашег сталног дописника)
ЗАГРЕБ, 3. августа – Како се приближава 5. август и државни празник Дан домовинске захвалности, када ће се у Книну на највишем државном нивоу одржати прослава десетогодишњице војне акције „Олуја” која је означила крај дотадашње Републике Српске Крајине, али и финале етничког чишћења српског народа у Хрватској, у домаћим медијима све је више разних прилога, анализа, тумачења или напросто величања тог догађаја. Уз сву претпразничну атмосферу и реторику појављују се и поједина критичка мишљења и оцене, међу којима је посебно занимљиво мишљење тадашњег команданта Војне полиције ХВ-а пензионисаног генерал-пуковника Мате Лаушића, који је до сада о тој теми углавном ћутао.

У најновијем „Глобусу” Лаушић износи тезу да је за злочине почињене одмах након „Олује” – одговоран тадашњи хрватски државно-политички врх, који је, по њему, „починио три стратешке грешке”.

„Прва стратешка грешка јесте што на ослобођеним подручјима цивилна власт није профункционисала, иако је већ 7. августа од стране министара у влади путем медија изнесено да су на целом ослобођеном подручју успостављена тела цивилне власти, она није деловала ни у једном свом сегменту”, каже Лаушић, додајући да је тај простор „требало да остане под строгом контролом власти због уласка, боравка, кретања и изласка у тим подручјима, али то није учињено већ се тим подручјима могао слободно кретати свако у униформи и под оружјем како је год хтео”.

Као другу грешку Лаушић наводи што на хиљаде припадника домобранских пуковнија, резервних бригада и разних других јединица, укључујући и неке јединице МУП-а, није на ослобођеним подручјима било лоцирано у строго одређеним смештајним просторима или касарнама, него је имало несметано кретање, па су – како каже – „многи, посебно домицилно становништво, правили разне неподопштине, али и најтеже прекршаје или злочине попут паљења кућа и убијања цивила”. Трећа грешка, по Лаушићу, јесте спори процес демобилизације припадника домобранских јединица и резервних бригада. Ради се – прецизира он – о 52.000 додатно мобилисаних људи, великим делом прогнаника и избеглица, који су и држани тако дуго у униформи (све до 1998. и 1999.) искључиво из социјалних разлога.

У свему овоме Мате Лаушић уочава „четири ешелона починитеља разних злочина”: један су они који су крали током самих војних операција, па су могли однети само оно што се на брзину могло ставити у џеп; други су чинили они који су дошли на већ испражњена подручја па су имали довољно времена да украду и веће ствари – попут беле и друге технике; трећи су домицилно становништво које је у ратном вихору и само материјално страдало па су из празних кућа избеглих Срба узимали намештај, врата, радијаторе и слично, што им је могло послужити у својим кућама; четврти ешелон – каже Лаушић – „није нашао ништа, па је палио”. Много паљевина, сматра такође он, било је већ и током војних операција, односно уз „први ешелон”.