У августу прошле године, у истраживању „Мартен борда”, 46 одсто грађана Србије било је „у потпуности против” изручења оптуженика Хашком трибуналу. Крајем марта ове године таквих је било 32 одсто, а почетком јуна 19 одсто. У истраживању агенције „Партнер”, од пре неколико дана, на питање „да ли подржавате сарадњу с Хашким трибуналом” са „у потпуности не” одговорило је њих 16 одсто.

Ако се овим бројкама додају и одговори који се своде на „углавном не”, опет долазимо до, кад је о јавности Србије реч, несумњивог хашког преокрета, који још једном потврђује познату истину да су ставови (овдашње) јавности веома променљиви. С тим променама смо се суочавали и крајем осамдесетих година. Припадници разних народа („и народности”) на простору тадашње Југославије су, наиме, у јавномњењским истраживањима исказивали велику толеранцију једни према другима, али су политичари слали „отровне стреле” ка својим супарницима из других република, и та мржња руководстава за само годину-две прешла је и на – народ.

Тако је сада с Хагом, с тим што се јавност Србије тренутно окреће од негативних ка позитивнијим расположењима. Тачније речено, од веома негативних, ка мање негативним, с тим што су снимци стрељања муслимана у околини Сребренице из 1995. године одиграли важну улогу у прилог сарадњи и изручивању оптуженика.

Аналитичари, при том, напомињу да снимци стравичне егзекуције не би имали такав ефекат да политичари претходно нису обавили свој део задужења. Садашња влада Србије је у том погледу можда учинила највише. Успела је да увери јавност да је сарадња с Трибуналом неминовна и да може бити релативно достојанствена и – обострана. Дуго се, у ствари, одгонетало шта та „обостраност” треба да значи, да би и то постало јасно кад су први оптуженици враћени из Схевенингена кући – до почетка суђења. Што се достојанства тиче, решеност Коштунице да се држи добровољне предаје оптуженика веома је допринела позитивнијим ставовима јавности према Трибуналу.

Али постоје и дубљи разлози ових промена расположења. Аналитичари наводе, рецимо, социјално стање у друштву као један од таквих чинилаца. Грађани су, наиме, све више свесни да се Србија сама не може извући из кризе. Нити може било шта постићи сама, па ни побољшати стандард становништва. Зато се исказује све већа благонаклоност према свету и светским институцијама. Па и према Трибуналу.

Тај процес није једносмеран, нити се може очекивати да буде такав, јер иза ових ставова јавности је и однос према вишегодишњим ратним збивањима, злочинима и жртвама, изгубљеним домовима. Зато не треба да чуди то што истовремено с исказаним позитивним опредељењима према Хагу наилазимо на оскрнављене билборде с порукама осуде сребреничких злочина. Рат на простору претходне Југославије је био немилосрдан, али и пун противуречности, и тешко је очекивати једногласје јавности о било чему из тог времена.