Скоро да је постало правило: кад год политичари у Србији немају рационалан одговор на искушења с којима се суочавају, они се врате у историју. И као да увек то чине на начин који ће Србији, у завршној етапи, донети нове, још теже невоље. Па ако се понекад понешто и добије у организованом подизању политичке и националне температуре неким озбиљнијим поводом, стечено се убрзано губи у мору каткад неконтролисаних, а најчешће политички лоше осмишљених политичких потеза.

Тај образац употребљен је и протекле седмице у правој бујици свакојаких реакција на именовање Рамуша Харадинаја за премијера привремене косовске владе. Иако је такав кадровски потез наговештаван као могућност одмах након пребројавања гласова на последњим парламентарним изборима на Косову, који су Срби масовно бојкотовали, десило се уобичајено: Београд је реаговао пост фестум, дакле, касно, кад је читава прича практично била завршена, све у јаловој нади да ће накнадне манифестације огорчења и протеста било шта променити.

Србија без гласа

Нико, наравно, не може и не треба да оспорава право овдашњим политичарима да кажу шта мисле о избору једног од бивших лидера ОВК за премијера. Тим пре што има озбиљних индиција да његова „првоборачка” прошлост није чиста. Али, то је нешто што треба (и мора) да истражи и утврди Хашки трибунал и на Београду је да пружи ваљане доказе. Значи, да припомогне међународном суду, којег, иначе – кад је реч о „нашим првоборцима” – тако здушно оспорава, омаловажава, чак и игнорише. И да се при том ратосиља уобичајеног манира да је његова истина једина и коначна. Односно, да истовремено игра и улогу тужиоца и пресудитеља, чиме непотребно ствара снажан негативан набој у односима са светом, али и код куће, сугеришући став како Хаг има на располагању само једну одлуку – да подигне оптужницу против Харадинаја за ратне злочине, јер у његовом случају правило да нико није крив док суд то не докаже не може да важи. Шта ли ће се тек десити ако се покаже да Хашки трибунал нема довољно елемената за подизање оптужнице?

Прича о Харадинају, тачнију о реакцијама на његов избор, међутим, избацује у први план неке друге, за Србију и њену садашњу власт, мање-више, поражавајуће чињенице. Пре свега, о потрошеном кредибилитету, али и заблуди да се глас Србије далеко чује и, наравно, уважава. Истина је, ипак, другачија: сада се показује колико је била погрешна процена када је Београд позвао косовске Србе да бојкотују изборе. Тај чин је додатно погоршао међународну (преговарачку) позицију Србије, што се ових дана лако може уочити одбијањем неких водећих центара моћи, пре свих Лондона, Париза, па и Вашингтона, да озбиљно размотре захтеве и аргументацију Коштуничине владе да пониште Харадинајев избор и смене шефа Унмика Серена Јесена-Петерсена. При том, водеће земље не одбацују могућност да је Харадинај починио ратне злочине, али упозоравају да је утврђивање праве истине искључиво у ингеренцији Хашког трибунала.

Без изненађења

Из тих центара, међутим, стижу и неке другачије поруке. Пре свих, да је Београд својим тврдим и искључивим ставовима, а поготово покретањем општенационалне кампање око Харадинаја, упао у замку сопствене недоследности: оспорава право политичког ангажмана једног контроверзног албанског лидера, против кога још није (а нема гаранција ни да ће бити) подигнута хашка оптужница, а тај исти критеријум није применио када се генерал Небојша Павковић кандидовао за председника Србије, а генерал Сретен Лукић (обојица већ тада званично оптужени) био на посланичкој кандидатској листи Михајловићевих Либерала Србије. Указује се и на још једну принципијелну нелогичност београдских званичника: критиковали су све досадашње шефове цивилне мисије на Косову да су преузели ингеренције које им не припадају, а у случају Харадинаја управо траже да Петерсен смени новог премијера, односно преузме улогу Педија Ешдауна, занемарујући да постоји битна разлика између босанског и косовског протектората и да се мандати њихових шефова такође разликују. Није без специфичне тежине ни примедба из света да Србија баш и није у позицији да ултимативно захтева санкционисање евентуалних злочина албанских лидера ако је пропустила да процесуира стотине појединачних случајева убистава, силовања и пљачки од стране српских полицајаца и војника на Косову, прекрила велом заборава батајничке и друге масовне гробнице, поново потопила „хладњаче” пуних лешева, а, уз то, упорно одбија да Хагу испоручи оптужене војне и полицијске генерале.

Међународна заједница није претерано изненађена одбијањем Београда да због Харадинаја сарађује са косовским институцијама. Као што је и убеђена да иза најновијег става Заједнице српских општина да не признаје одлуке Скупштине и владе Косова, односно да поради на успостављању паралелних институција власти које ће се везати за Србију, стоји београдска владајућа коалиција. Тај процес је започео много пре Харадинајевог избора, још пре косовских парламентарних избора, а интензивиран је успехом бојкота, што је у водећим светским центрима схваћено као доказ да Србија не одустаје од сопствене изолационистичке политике, поготово кад је реч о Косову и комуникацији са Хашким трибуналом.

Конфронтиране опције

Извесна равнодушност међународне заједнице према потезима Коштуничине владе, а и према садашњој политичко-пропагандној офанзиви Београда због именовања Рамуша Харадинаја, тумачи се и као израз њеног уверења како је, у ствари, реч о кампањи за унутрашњу дневно-политичку употребу. И то у часу кад на српској политичкој сцени превагу односе рестаураторске снаге, када (не)формална коалиција претпетооктобарских политичких снага и дела антимилошевићевског страначког блока постаје доминантна и када Србија улази у, рекло би се, одлучујућу фазу кад ће дефинитивно морати да се определи – иде ли у Европу и свет или се враћа тамо где је била до 5. октобра 2000. године.

Зато, многе домаће аналитичаре не изненађује што и поводом избора Харадинаја у Београду, после дуже паузе, поново егзистирају две међусобно конфронтиране опције. Једна, може се рећи чак званична, која се враћа на Милошевићево време, реторику, па чак и говор мржње, која „из патриотских разлога” одбија сваку кооперативност, а Харадинају поручује „да ако хоће да буде ухапшен нека само дође у Београд”. И друга, коју заступа шеф државе и лидер ДС Борис Тадић, и чија је основна порука да би за Србију било погубно ако би прекинула сваки контакт и разговор, макар и са Харадинајем, бар док се не утврди хоће ли Хашки трибунал подићи оптужницу против њега или неће. У том корпусу је и упозорење да ће наставак досадашње владине политике пркоса и терања ината Србију неминовно довести у неподношљив положај: да у предстојећим преговорима (средином идуће године) о будућем или коначном статусу Косова буде до краја маргинализована, па чак, како неко ових дана рече, стављена на оптуженичку клупу, као некад у Рамбујеу, када више неће бити у прилици да има било какав утицај на завршни епилог дуготрајне косовске приче.

О томе би, заиста, требало ваљано и озбиљно поразмислити. Ако, наравно, већ није касно!