Radoslav Stojanović razgovara sa Sakibom Softićem (Foto AFP)

Srbija nije planirala, podstrekavala, niti je bila saučesnik u genocidu koji se desio u Srebrenici u julu 1995. godine, odlučio je Međunarodni sud pravde u Hagu. Za ovakvu odluku glasalo je 13 od 15 članova sudskog veća. Srbija je, međutim, odgovorna, jer nije sprečila da se zločin desi, a prekršila je Konvenciju o genocidu i time što nije isporučila Haškom tribunalu generala Ratka Mladića, koji se smatra najodgovornijim za masakr. Presuda je, kao što se i očekivalo, vrlo različito dočekana u Beogradu i Sarajevu. U Srbiji je primljena sa izvesnim olakšanjem, jer je ovde vladao strah od daleko strože presude (podsećamo da je Slobodan Milošević u Haškom tribunalu bio optužen za „planiranje, naređivanje, izvršenje i podstrekivanje” na genocid), dok je u glavnom gradu BiH nezadovoljstvo veliko, jer su se nadali da će Srbija biti proglašena za glavnog, direktnog krivca za genocid.

Predsednik Srbije Boris Tadić je izrazio očekivanje da će Narodna skupština u najskorije vreme usvojiti deklaraciju kojom će nedvosmisleno osuditi zločin počinjen na području Srebrenice, čime bi Srbija ispunila i deo presude suda u Hagu. To bi, kako je juče objasnio Tadić, „omogućilo otvaranje nove stranice u odnosima BiH i Srbije”. Premijer Vojislav Koštunica je ponovio da će Srbija učiniti sve da što pre ispuni svoje obaveze prema Haškom tribunalu.

Glavni pravni zastupnik i ambasador Srbije u Holandiji Radoslav Stojanović izjavio je da je presuda Međunarodnog suda pravde predstavlja osnovu za nacionalno pomirenje u bivšoj Jugoslaviji i izrazio žaljenje zbog svih žrtava rata u Bosni. „Izražavam profesionalno zadovoljstvo presudom, koja je potvrdila našu polaznu tezu da niko ne može da dokaže da su Srbija i srpski narod imali nameru da unište muslimanski narod. Ako je neki pojedinac i imao takvu nameru, tražimo da takvom pojedincu sudi međunarodni ili unutrašnji sud”, izjavio je Stojanović posle izricanje presude u haškoj Palati mira.

„Izražavam zato žaljenje zbog žrtava muslimanskog naroda, žaljenje zbog žrtava hrvatskog naroda i žrtava srpskog naroda u BiH. I to neka nam bude osnova za proces nacionalnog pomirenja, koji ćemo pokrenuti posle ovih groznih ratova koji su, nažalost, izbili u Jugoslaviji”, podvukao je Stojanović.

Sud se, inače,  u više navrata u obrazloženju pozivao na presude Haškog tribunala. Predsednica suda Rozalin Higins, rekla je da je sud, na osnovu dokaza koji su mu predočeni, ali i na osnovu činjenica dokazanih pred Haškim tribunalom, pre svega u presudama generalima Republike Srpske Radislavu Krstiću i Vidoju Blagojeviću, nepobitno utvrdio da se genocid u Srebrenici desio.

U presudi se kaže da finansijska nadoknada ne bi bila „prava satisfakcija za ono što je genocid izazvao”. Tužitelj ima pravo na zadovoljenje, a ono treba da bude u formi izjave, odnosno deklaracije u kojoj će tužena strana priznati da nije ispunila svoje obaveze da spreči zločin genocida. To bi, kako smatra sud, bilo dovoljno zadovoljenje tužitelju.

Nakon saopštavanja odluke Rozalin Higins je, obraćajući se novinarima, rekla da presuda tog suda nije proizvod političkog kompromisa.

Podsećajući da je ovo bio prvi slučaj u šezdesetogodišnjoj istoriji Međunarodnog suda pravde da jedna država tuži drugu za genocid, Higinsova je naznačila da je sud bio „svestan odgovornosti” koju mu je ta činjenica nametnula. „Sud je – kao što uvek čini – precizno primenio pravo i zakon na svako pitanje koje se našlo pred njim”, zaključila je Higinsova.

Zanimljivo je, inače, da se presuda odnosi isključivo na Srbiju, iako je tužena strana bila i Crna Gora. Srbija je, kako je rekla Rozalin Higins, preuzela kontinuitet državnosti i na taj način i obaveze koje padaju na teret SCG, dok Crna Gora nema kontinuitet državne tradicije i nije dala svoj pristanak za nadležnost ovog suda, pa neće ni snositi posledice presude.

Sud nije prihvatio argumentaciju pravnog tima naše zemlje da nije nadležan za ovaj spor. U toku glavne rasprave koja je vođena od februara do maja prošle godine dr Tibor Varadi je isticao prigovor nenadležnosti, pozivajući se na činjenicu da u vreme podnošenja tužbe 1993. godine SRJ nije bila članica Ujedinjenih nacija niti potpisnica Konvencije o genocidu. Dr Varadi je takođe podsetio sud da se oglasio nenadležnim kada je 2004. godine SCG podnela tužbu protiv zemalja članica NATO-a za bombardovanje upravo koristeći činjenicu da SRJ nije članica UN-a.

-------------------------------------------------------------------------

Uloga Ratka Mladića

Najviši sud UN „utvrdio je da su zločini u Srebrenici počinjeni sa specifičnom namerom da se uništi zaštićena grupa, bosanski Muslimani i da su pripadnici Vojske Republike Srpske od 13. jula 1995. počinili genocid”. Međutim, nije bilo dovoljno dokaza da je u ovom zločinu učestvovala SRJ.

„Nije dokazano da je Vojska SRJ učestvovala u tome i nije utvrđeno da bi general Ratko Mladić mogao da bude tretiran kao organ vlasti SRJ”, kaže se u presudi.

SRJ je, kako je saopštila Higinsova, imala uticaj na bosanske Srbe u političkom, vojnom i finansijskom smislu. To ipak ne znači da je postojala apsolutna zavisnost organa i Vojske Republike Srpske od organa vlasti SRJ.

Sud je zaključio da SRJ nije snabdevala počinioce genocida oružjem, odnosno „sredstvima za genocid”, ali je SRJ ipak odgovorna, jer je „postojala svest da se može desiti genocid u Srebrenici. Vlasti su morale da učine sve što je u njenoj moći da spreče tragične događaje”, kaže se u obrazloženju presude, uz objašnjenje da je Beograd mogao da pretpostavi da bi do masakra moglo da dođe.

Sud je takođe odlučio da u slučaju paravojne jedinice iz Srbije „Škorpioni”, koja je na području Srebrenice počinila zločine, ne postoje dokazi da je ona bila pod apsolutnom kontrolom vlasti u Beogradu.

Sud je takođe zaključio da, osim u Srebrenici, genocida nije bilo na drugim delovima teritorije BiH. Počinjeni su, kako se kaže u presudi, masovni zločini, ali se oni ne mogu kvalifikovati kao genocid. Masovna ubistva nisu počinjena s namerom da se Muslimani unište kao nacionalna grupa. Isti nalaz sud je doneo i u vezi s proterivanjem, deportacijama, uništavanjem muslimanskih kulturnih i vernih objekata, navedenih u tužbi BiH.

U delu presude koji se odnosi na neisporučivanje generala Ratka Mladića kaže se da je SCG ispunila zahtev za saradnju s Tribunalom tek posle 5. oktobra 2000. godine čime je priznala da pre toga nije sarađivala sa ovim sudom.

„General Mladić se nalazi na teritoriji tužene strane, viđen je tamo nekoliko puta, te se postavlja pitanje da li su vlasti sve učinile da ga uhapse”, rekla je Higinsova.

Ona je naznačila da Srbija nije osporila izjavu šefa srpske diplomatije Vuka Draškovića da službe bezbednosti znaju gde je Mladić, ali neće da ga uhapse.

-------------------------------------------------------------------------

Kako se glasalo u Međunarodnom sudu pravde

Prilikom glasanja o tome da li je Srbija počinila genocid u BiH trinaest sudija Međunarodnog suda pravde u Hagu glasalo je da nije, dok su dvojica članova veća smatrala da je Srbija učinila taj zločin. Protiv predloga da se Srbija oglasi krivom za genocid glasali su, između ostalih, predsednica suda Rozalin Higins (Velika Britanija), sudije Leonid Skotnjikov (Ruska Federacija), Hisaši Ovada (Japan) Bruno Sima (Nemačka), Peter Tomka (Slovačka), Roni Abraham (Francuska), Kenet Kejt (Novi Zeland), Bernardo Sepulveda-Amor (Meksiko), Mohamed Benouna (Maroko) i ad hok sudija Milenko Kreća (Srbija), dok su potpredsednik suda Un Šafkat al-Kašiva (Jordan) i ad hok sudija Mejo (BiH) bili za tu odluku.

Isti odnos snaga bio je i kad se odlučivalo o tome da li je Srbija planirala genocid. Sudije koje su u prvom slučaju bile za to da se naša zemlja proglasi odgovornom za genocid, izjasnile su se da smo planirali taj zločin.

Kada se odlučivalo o saučesništvu u genocidu, 11 članova veća je diglo ruku za odluku da Srbija nije bila saučesnik u genocidu u BiH, dok su je četvoro smatrali odgovornom za ovo delo. Na strani onih koji su nas oslobađali krivice bili su ponovo predsednica Higins, kao i sudije Ši, Koroma, Ovada, Sima, Tomka, Abraham, Sepulveda-Amor, Skotnjikov i Kreća, dok su potpredsednik Al-Kašiva, Kejt, Benuna i Mejo smatrali da postoji naša odgovornost.

Dvanaest prema tri bio je rezultat glasanja po pitanju da li je Srbija trebalo da spreči genocid u Srebrenici. Za odluku da smo odgovorni glasali su predsednica Higins, potpredsednik Al-Kašiva, sudije Ranjiva, Ši, Koroma, Ovada, Sima, Abraham, Kejt, Amor, Benuna i Mejo, dok su se toj odluci usprotivili Tomka, Skotnjikov i Milenko Kreća.

Da Srbija nije ispunila obavezu prema Haškom tribunalu smatrali su Higins, Al-Kašiva, Ranđiva, Ši, Koroma, Ovada, Sima, Tomka, Abraham, Kejt, Sepulveda-Amor, Benuna i Mejo. Protiv su bili Skotnjikov i Kreća.

Jelena Cerovina