Формулација „Косово је део Србије” није правилна, мада већина грађана вероватно не би имала ништа против ње. Ипак, лингвисти се не би сложили. Реченица би, кажу, била правилна када би се за покрајину користио назив Косово и Метохија.

Осим што не признају да је та област део Србије, Албанци, али и представници међународне заједнице, користе само термин Косово.

Краћи назив често се користи и у Београду, иако српски званичници у последње време инсистирају на пуном називу.

Коришћење скраћеног назива, иако се правда „економијом језика”, може, према речима мр Станислава Станковића, лингвисте и истраживача у Институту САНУ за српски језик, имати негативне последице.

Наиме, јужну српску покрајину чине две географске области и то западна – Метохија – и источна – Косово. Избацивањем израза Метохија из назива покрајине „брише” се цела једна географска област, која за Србе има историјско, културолошко и социјално значење.

Краћа варијанта назива покрајине усталила се доласком Кфора и Унмика пре седам година на Косово и Метохију. Тако је у документима Унмика, а по захтеву Албанаца, званични назив за ову област Покрајина Косово. И све међународне организације и институције, које се позивају на документа Унмика, за назив покрајине употребљавају једночлани назив – Косово. Станковић сматра да се на то није смело пристати.

У последње време често се користи и термин Космет, као компромисно решење. Ова кованица настала је и највише коришћена у периоду од краја Другог светског рата до 1963. године. Према речима Станковића, она није у супротности са основама српског језика.

Међутим, и званичан назив покрајине често се мењао кроз историју. Историјски подаци кажу да су, по Уставу Народне Републике Србије из 1946. године постојале Косовско-метохијска област и Покрајина Војводина. Уставом Социјалистичке Републике Србије из 1963. Косово и Метохија је постала покрајина и по положају се изједначила са Покрајином Војводином. Доношењем Устава СФРЈ 1974. и Уставом Србије из те године, покрајине постају конститутивни део федерације, а добиле су и право да донесу своје уставе. Тада је, 27. фебруара 1974. године, усвојен Устав Покрајине Косово. Из назива покрајине „брисан” је израз Метохија.

Уставом Републике Србије, усвојеном 28. марта 1989. године, у назив покрајине враћен је израз Метохија. У члану 6. Устава Републике Србије, који и данас важи пише: „У Републици Србији постоје Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Покрајина Косово и Метохија, које имају територијалну аутономију”.

Ваља рећи, како каже мр Станковић, да су у протеклом периоду од 60 година на језичку политику у Србији, а нарочито на Косову и Метохији, утицале политика и идеологија. Тако су на језичку политику утицали Комунистичка партија Југославије, па и Коминтерна. У данашње време уважава се политичка реалност.

Срби на Косову и Метохији, али и српски лингвисти, уочили су да је од доласка Кфора и Унмика употреба српског језика редукована. Због тога је у Косовској Митровици, у организацији Филозофског факултета, у новембру 2002. године, одржан научни скуп „Српски језик у контексту актуелне језичке политике на Косову и Метохији”. У закључку овог научног скупа, у члану 5. наведено је: „Становници српске националности и припадници других мањинских заједница, од стране Унмика, Кфора и представника међународне заједнице, обухватају се називом Косовари, термином из албанског језика.

Припадници мањинских заједница називају се заједничким називом неалбанци, а исправно је да се говори и пише косовскометохијски Срби, косовскометохијски Турци итд.”

Ови закључци упућени су тада свим медијима, државним институцијама, али и Унмику, Кфору и представницима међународне заједнице.

Употреба израза „Косовар”, по мишљењу мр Станковића, али и других лингвиста (не само српских), део је стратегије да косовскометохијски Албанци, али и припадници мањинских етничких заједница, постану припадници нове, косоварске нације у евентуално независном Косову. Косовар је, како каже мр Станковић, у одређеном виду еквивалент новонасталој бошњачкој нацији. Укратко, на Косову и Метохији се преименују називи градова, села и насеља, али и називи појединих етничких заједница и то мимо њихове воље што, по резолуцијама и другим документима Уједињених нација, није дозвољено.