Јесмо ли се примирили или победили?

На данашњи дан 1918. године окончано је највеће крвопролиће у дотадашњој историји људског рода. Празник се у многим државама обележава као Дан сећања или Дан примирја, а посвећен је сећању на војне и цивилне жртве Првог светског рата, и природно је што је се налази на календару државних празника Србије, која је, када се у обзир узме однос некадашњег броја становника и број од 1.247.435 жртава, најстрадалнија учесница Великог рата.

Тога дана је код Компјења заиста потписано примирје, а тај термин уклапа се и у историјска тумачења да је Други светски рат био наставак Првог.

Грађани Србије, међутим, имају сасвим оправдане разлоге да овај празник обележавају као Дан победе, јер мир Србији није поклоњен – он је био плод победе на бојном пољу и скупо је плаћен животима наших војника и цивила.

Да мир није дошао као круна војне победе Војске Краљевине Србије у Првом светском рату, питање је да ли би Србија данас постојала и где би биле њене границе. Уосталом, Мештровићев споменик, постављен 1928. на Калемегдану поводом десетогодишњице пробоја Солунског фронта, назван је „Весник победе“, и данас га знамо као „Победника“ а не као „Примиритеља“.

Зашто у овој прилици толико инсистирам на речи победа? Разлог је једноставан и проистиче из чињенице да Србија као држава, после пет векова одсуства са политичке карте Европе, није васкрсла из политичких нагодби великих сила, већ је право на постојање стекла борбом српског народа, најпре у два устанка против Османлија, а потом и низом ослободилачких ратова.

Србија је, дакле, земља победника самим тим што постоји. Победнички дух је оно што је Србији и данас потребно, не у смислу војних победа, већ у сваком аспекту мирнодопског живота.

Србија побеђује на многим пољима, пре свега у економији, и да би се тај тренд наставио потребан нам је победнички менталитет. А то је управо оно што многи желе да униште и потисну, јер Србија као лидер у региону не само да изазива завист неких у нашем окружењу, већ и ремети геополитичке концепције неких моћних центара у међународној заједници.

Губитнички менталитет у Србији је плански и систематично стваран дуже од једне деценије после такозваних петооктобарских промена, да би многи страни мешетари и домаћи „предузетници“ за долар или марку купили велике индустријске системе које су напорним радом стварале генерације наших предака.

Губитници поклањају и крчме дедовину, то никада не раде победници, и зато је било важно убедити грађане Србије да су периферија Европе и света и да као губитници немају право на сопствену вољу. Ове редове можда и не бих писао да корифеји губитништва нису и даље међу нама, да се по САД и европским престоницама не шуњају и не лобирају за то да се Србији поново ускрати право на избор, те право на бољу, просперитетну и стабилну будућност.

Не пристајем на то да се као нација примиримо уместо да побеђујемо, не пристајем на легитимност опозиције која жели да сопствену државу сведе на ниво колоније, која Србију упоређује са нацистичком Немачком између два светска рата, и то све чини у сагласју са онима што шаљу казнене експедиције на Србе на Косову и Метохији.

Намерно им не помињем имена јер не желим да буду упамћена. Грађани Ефеса су забранили да се помиње име човека који је спалио Артемидин храм, јер је био недостојан да буде упамћен чак и по срамоти. Тако и имена ових наших пиромана треба да нестану заједно са најмрачнијим годинама новије српске историје, када је ова земља поносних људи и победника бачена на колена и доведена на руб опстанка.

Уместо њих, памтићемо имена хероја чије су кости развејане широм Европе, на војничким гробљима које је ова држава у протеклих неколико година уредила и онима које ћемо тек уредити. Међу њима су и они што почивају у Словачкој, у Великом Међеру, на месту првог аустроугарског логора за ратне заробљенике.

У време када су „великани“ наше опозиције били на власти, на гробовима наших славних предака се налазио полигон за обуку паса. Данас су тамо, као и у многим другим меморијалима из Првог светског рата, у камену уклесана имена тих славних људи а на њиховим гробовима ниче цвеће за нека нова покољења Срба победника.